Greyface Dartmoor sheep - Sivolika Dartmur ovca

Ovo je jedna od rasa ovaca koje su kod nas, u Srbiji, gotovo potpuna nepoznanica. Rasa je uglavnom zastupljena na severu Ujedinjenog Kraljevstva, odakle vodi i poreklo. Pored ove sivolike, za ovaj predeo Britanije karakteristične su i ''belolika'' i ''crnolika'' dartmur ovca. U današnje vreme se uglavnom gaji radi svoje izrazito dugačke dlake koja se koristi za izradu visokokvalitetnih tepiha i odevnih predmeta. Samo runo je teško prosečno oko 8 kg, dok kod odraslih ovnova i znatno više.
Karakteristično za ovu rasu jeste upravo to ogromno runo i sam izgled ovce čije je telo, kratke noge, čak i glava kompletno pokriveno vunom. Telesnu gradju karakterišu snažan, mišićav vrat, široka pleća, kratke i jake noge. Izrazito su miroljubive, pitome i poprilično nezahtevne za odgajanje. Karakteriše ih još i visoka plodnost, činjenica da bez problema mogu da izvedu veći broj jaganjaca i da je procenat blizanačkih trudnoća poprilično jak. Od svih rasa, ovo je ubedljivo rasa koja daje najviše vune, praktično odličnog kvaliteta. Karakteriše ih i dobro razvijena muskulatura tela, zbog čega su se nekada gajile isključivo za ishranu.

Ove ovce su jako prijateljski naklonjene, i prema vlasnicima i prema drugim ovcama. Odlične su majke i odbacivanja jagnjadi su izuzetno retka. Šišaju se krajem maja i početkom juna, imaju kvalitetno mleko i troše malu količinu hrane.










Osnovana je i
    '' Dartmoor Sheep Breeders Association ''

i o njoj možete naći više na ovom linku:
http://www.greyface-dartmoor.org.uk/

Crveni vetar svinja

Izgled pod mikroskopom.

Crveni vetar je akutno, infektivno oboljenje, koje se najčešće javlja kod svinja, izazvano sa Erysipelothrix rhusiopathiae. Inače, ova Gram+ štapićasta bakterija može izazvati oboljenje i kod drugih vrsta životinja. Vrlo je bitno napraviti razliku izmedju crvenog vetra kod ljudi, erizipeloid-a, od crvenog vetra kod svinja, erisipelas-a. Naime, humani crveni vetar je izazvan drugom vrstom bakterija.

Kritična grupa su svinje uzrasta do godinu dana. Sama bolest se može prenositi sa obolelih na zdrave životinje, potom, putem sekreta, ekskreta, hrane-vode, i putem kontaminiranog tla.

Klinička slika podrazumeva dominaciju hipertermije koja varira (raste do 42°C, zadržava se na toj visini odredjen vremenski period, a potom naglo pada neposredno pred uginuće). Eritrem(pegasto crvenilo kože) je zastupljeno najčešće na grudima, butinama, ušima i vratu. Može se javiti artritis(ukoliko oboljenje dobije hroničan tok), zatvor, povraćanje, otežano disanje, ''zanošenje'' i nesiguran hod, vokalizacija (skičanje), potom jedan period ''umirenosti'' životinje usled umora i najčešće-iznenadna smrt.

Inače, sama bakterija je jako otporna i može mesecima da preživi u leševima, vodi, zemljištu, stajskom djubrivu. Izuzetno otporna prema sušenju i konzerviranju.

Profilaksa bolesti se vrši vakcinacijom (adsorbat). Mogu se koristiti i atenuisane žive vakcine, ali su u velikom broju zemalja uveliko zabranjene.

Krmače treba vakcinisati 2x počev od 12 nedelje starosti, pa sve do prvog parenja kada treba aplikovati treću dozu. Takodje, i veprove treba vakcinisati 2x, počev od 12 nedelje starosti, a potom davati buster svakih 6. meseci.

Terapija:

Do sada je slabo poznata rezistencija Erysipelothrix-a na antibiotike. Lek izbora je penicilin, i uglavnom se primenjuje parenteralno. Može se davati i eritromicin, i to čak i peroralno, pod uslovom da životinja normalno pije vodu i uzima hranu. Sulfonamidi i oralni tetraciklini nisu efikasni u terapiji.

Najčešće je potrebno 2x aplikovati penicilin u toku 24 h. Nakon toga, dovoljno je terapiju nastaviti davanjem penicilina jednom dnevno, u toku sledeća 3-4 dana. U slučaju oboljevanja velikog broja svinja, može se pristupiti peroralnom davanju amoksicilina ili penicilina V.

Riba-Leptir ''Butterfly Fish''

 Riba-leptir jeste vrsta morske ribe, zastupljene najviše oko koralnih grebenova, koja je karakteristična zbog šarenolikosti svog tela. Najčešće je dužine nekih 10cm, ali od preko stotinak vrsta postoje i one koje mogu dostići čak i duplo više. Životni vek u divljini im prosečno iznosi 7 godina, dok u akvarijumu pod posebnim uslovima mogu doživeti i 10. godina starosti. Po izgledu podsećaju na ''andjeoske ribe'', ali se od njih razlikuju prevashodno, po veličini (andjeoske ribe su krupnije), zatim po tamnim mrljama rasporedjenim po telu, tamnim senkama oko očiju, i znatno jače istaknutim usnama.

Ribe leptiri se hrane isključivo danju, dok je noć predvidjena za odmaranje u koralima.

Vrste koje su uglavnom znatno manje, mogu se videti u grupama. Sa druge strane, veći primerci riba-leptira su uglavnom usamljeni, ili eventualno ostaju sa svojim partnerima za parenje do kraja života. Ovim ribama najveću pretnju predstavljaju morski predatori-ajkule, mada ih i jegulje prate u stopu. Medjutim, zbog svog malog tela i prilagodljivosti koralnim bojama, ribe-leptiri uspevaju da se uvuku u pukotine i izbegnu sigurnu smrt.

Njihovo telo je spljoštenog oblika, sa perajima koja su u obliku gotovo savršenog luka. Većina ih je tamnije boje, sa mnoštvom svetlijih tačkica i pruga. Kreću se se uz pomoć stalnih ''udara'' svojih grudnih peraja, istovremeno koristeći rep kao ''kormilo''. Sposobne su za brze i oštre pokrete, koji im pomažu da izbegnu predatore. Hrane se uglavnom koralnim polipima, algama i planktonom.

Jedna zanimljivost vezana za ribe-leptire: Noću se sakrivaju u tamnim pukotinama, i tada njihove prelepe šare i oznake počinju da blede, u cilju uklapanja sa bojom grebena u pozadini.

Virus konjske kuge

Uzročnik: Orbivirus, iz familije Reoviridae

Takozvana, ''afrička kuga konja'' je akutno (a, povremeno i subaktuno) oboljenje konja koje se manifestuje nakupljanjem serozne tečnosti u šupljinama organizma, kao i otocima tkiva i pluća.

Bolest je karakteristična za predeo Južne Afrike.

Virus je izolovan iz krvi klinički zdravih uličnih pasa, u kojima može perzistirati, a glavni prenosioci su insekti-Culicoides. Mortalitet zavisi od virulencije virusa i može dosegnuti čak 90%.

Akutna respiratorna forma se karakteriše relativno kratkim vremenom inkubacije, svega 3-5 dana, i prate je edem pluća, i nakupljanje tečnosti u perikardu. Prateći simptom je i temperatura od 40-40.5 stepeni, u trajanju od 2 dana,nakon toga sledi dispnoja, kašalj i karakteristična dilatacija nozdrva. Preživljavanje je retko i životinja uginjava usled anoksije.

Na obdukciji se zapažaju edematozna pluća, sa prisutnim eksudatom u dušniku i bronhijama. Mogu se uočiti i petehijalna krvarenja i povećano prisustvo tečnosti u perikardu. Može se zapaziti i penušavi iscedak iz nozdrva. Plućna forma se obično javlja kod pasa.

Srčana forma bolesti je subakutnog toka, sa inkubacionim periodom u trajanju 1-2 nedelje.Patognomoničan znak su otoci zastupljeni na kapcima, tkivu lica, i grudnom košu. Javlja se žuti, želatinozni infiltrat u potkožnom tkivu. Javlja se i hydropericardium, myocarditis i gastritis haemorrhagica.Smrt nastupa u toku prve nedelje, a mortalitet je oko 50%.

Izolacija virusa se vrši ubrizgavanjem miševima intracerebralno, gde se uočava neuromišićna paraliza, kao i ubrizgavanjem u žumancetnu kesu kokošijeg embriona.

Kada se bolest prvi put pojavi u nekom području, inficirane životinje je potrebno smesta ukloniti (eutanazija), a neinficiranim aplikovati polivalentnu vakcinu i poštedeti ih fizičkog rada u periodu od 2-2.5 nedelje. Preboljevanjem, životinja stiče imunitet prema onom tipu virusa koji je izazvao oboljenje, ali ne i prema ostalim tipovima(ima ih 9).

Prevencija bolesti se izvodi uništavanjem prenosioca (Culicoides).